Neretko ćemo u filmovima i na televiziji videti klasičnu priču deteta koje se boji čudovišta ispod kreveta ili onog u ormaru. Mnogi mališani nisu opterećeni ovakvim problemima – nemaju bojazni, i prosto su neustrašivi. Druga deca se, međutim, boje svega i svačega, opterećeni kako razumnim strahovima, tako i nerazumnim.
Istina je, kao i uvek, da nijedna krajnost nije idealna. Zdrava doza straha neophodna je za preživljavanje. Neki od najčešćih strahova kod najmanjih su oni od nepoznatih ljudi, potom od životinja, zatim duhova i mističnih bića, ali i od povrede, pogotovo kod starije dece. Kod onih u pubertetu, neretko se pojavljuju socijalni strahovi i anksioznost.
Strahovi u detinjstvu smatraju se normalnim i zdravim delom razvoja, posebno kada su blagi, prikladni za uzrast i nestaju tokom vremena. I mnogi odrasli ljudi imaju svoje strahove, te ako oni ne utiču na svakodnevnicu, strah vašeg mališana od toga da će se, recimo, povrediti u opasnoj situaciji, je potpuno normalna stvar.
No, šta ako vaš mališan počne da iskazuje strahove koji ga koče? Kako mu pomoći da prevaziđe strah?
Šta kaže nauka na temu straha kod dece?
Jedan od načina na koji deca uče o nepoznatim stvarima je kroz interakcije sa svojim roditeljima. Razgovori roditelja i dece predstavljaju osnovu za mnoge stavove i ponašanja dece prema svetu, uključujući i strah.
Zapravo, većina dece pripisuje poreklo svojim strahovima primanju negativnih informacija o predmetu svog straha. Stoga i ne čudi da mnoga deca roditelja koji se boje zmija ili paukova (dve od najčešće i intenzivno plašenih životinja), razviju isti strah.
Mada u ovom specijalnom slučaju i evolucija igra važnu ulogu, pružajući nam važan instinkt, studije koje su ispitivale strah od zmija i paukova u novorođenčadi i ranoj mladosti pokazuju da bebe i mala deca često sama pokazuju interesovanje i ponekad čak prilaze ovim životinjama.
No, kao što znamo, na mišljenja dece o određenim stvarima ne utiču samo roditelji i evolucija. Tu su i bake, deke, drugari, i drugi ljudi u njihovim životima, čije se mišljenje po pitanju određenih strahova može odraziti na mišljenje vašeg mališana. Kada se na to dodaju i ekrani pred kojima naša deca provode sasvim dovoljno vremena, uticaj roditelja na razvijanje strahova kod dece postaje nesrazmerno mali.
Pritisak na roditelje kad su strahovi u pitanju, međutim, ne jenjava. Na roditeljima je da uoče ukoliko mališani razviju strahove, i da na to reaguju i pomognu im da ih prevaziđu.
Kako pomoći vašem mališanu da prevaziđe strah?
Ni jedan roditelj ne želi da se njegov mališan boji leptira, šišanja, ili, još gore, da ima strah od nekih svakodnevnih aktivnosti poput prelaženja ulice ili pokretnih stepenica. No, kako im zapravo pomoći da ovaj strah prevaziđu, bez da napravite još gori problem?
1. Budite podrška, koliko god vam strahovi delovali nerazumljivo:
Važno je da dete zna da ima podršku roditelja u suočavanju sa strahom. Mada znamo da je naporno suzdržati se u napornoj svakodnevnici, nemojte odbacivati njihove strahove, već budite prisutni i imajte razumevanja prema detetovim osećanjima. Takođe, pohvalite dete kada se hrabro suoči sa svojim strahom, bez obzira na ishod. Podsticanje hrabrog ponašanja može im pomoći da ojačaju svoje samopouzdanje.
2. Razgovarajte o strahu otvoreno i bez osude:
Otvoreno razgovarajte sa detetom o onome što ga plaši, i potrudite se da zadržite vaše mišljenje na temu za sebe. Pitajte njih zašto se plaše i kako se osećaju, i podstičite ih da vam objasne svoje strahove. Zajedničko razumevanje uzroka straha može pomoći u njegovom prevazilaženju.
3. Prilagodite se uzrastu:
Prilagodite razgovor i pristup strahu uzrastu deteta – ukoliko je vaše dete malo, naporan razgovor na temu nečega čega se ono užasava može postići kontra efekat. Mlađa deca mogu zahtevati više podrške i ohrabrenja, dok starija deca mogu biti spremna za dublje razgovore i konkretne strategije suočavanja ukoliko je dečiji strah uzeo maha.
4. Pokažite primer:
Kao što smo videli, reakcije roditelja na strah igraju veliku ulogu u tome kako će vaši mališani reagovati na svoje. Ako su dovoljno odrasli, ne ustručavajte se da im kažete kada se nečega plašite, ali da demonstrirate i smirenost i samopouzdanje u susretu sa tim strahom. Vaše ponašanje može imati snažan uticaj na dete.
5. Edukacija o strahu i promena razmišljanja:
Često su strahovi zasnovani na informacijama koje su nepouzdane ili netačne. Pomozite detetu da razume svoj strah tako što ćete mu pružiti važne informacije, i ako je dete veliko i ako je to neophodno, i dokaze. Počnite od toga da im objasnite da su strahovi normalni i da mnogi ljudi prolaze kroz iste stvari – a onda se možete fokusirati i na specifičan problem.
Radite zajedno na razvoju strategija suočavanja sa strahom. U zavisnosti od godina vašeg mališana, to može uključivati igre i fantazije, poput “magičnog flastera” koji rešava sve boljke, “super odeće” u kome mu niko ne može ništa, ali kasnije i duboko disanje, lepe mentalne slike i fokusiranje na pozitivne misli, ili u najtežim slučajevima, i postepeno izlaganje strašnom stimulusu.
6. Potražite stručnu pomoć ako procenite da je potrebno:
Neke strahove ne možemo uočiti na prvi pogled, i deca ih mogu gajiti duži vremenski period, te ih se ne mogu tako lako osloboditi samo uz vašu pomoć. Opet, lečenje straha traži vreme, razumevanje, ali nekad i savet stručnjaka.
Ako detetovi strahovi postanu prekomerni ili ometaju njegov svakodnevni život, razmislite o konsultaciji sa psihologom, koji može pružiti dodatnu podršku i savete.
Deca i strahovi – ne mora sve i svašta biti bauk!
Generacijama smo plašeni babarogama, te smo skloni da pomislimo da su njihovi strahovi podjednako realni koliko i one. No, lako je sada, kad smo odrasli i brinemo o “odraslim problemima”, da zaboravimo taj strah koji smo tada osećali.
Kao i u svemu, umerena doza straha je dobra. Na primer, može da spreči vašeg mališana da se povredi. No, važno je razgraničiti razumne strahove od nerazumnih, i raditi na njima. Ključ je u tome da slušate vaše dete, imate razumevanja i strpljenja. Trudite se da im svojim primerom pokažete da je važno biti hrabar, a u isto vreme, i nežan prema sebi, i ne forsirati sebe u situacijama u kojim im nije prijatno!